Evo mog novog uratka. Poprilično je kratka priča i poprilično bolesna, pa vam mogu reći samo ovo : Uživajte u čitanju \
/
http://docs.google.com/Doc?id=d89dg4k_12c2drc4TIŠINAShort story written by – Toni Juričić„Inside the screaming silence...“
„Koliko je prošlo ? Sat ? Dan ? Mjesec ? Godina ? Možda samo minuta koja traje kao vječnost ? Možda sam već mrtav, a moj je duh ostao ovdje zarobljen. Da sam mrtav ne bih osjećao otkucaje mojeg, kako su ga nazivali, prokletog srca. Pitam se ako sada na nebu sunce sja ili vlada mjesec. Neznam ništa, jer u ovu tamnicu ne dolazi mjesečina, a kamoli i sunčeve zrake. Vrata ove rupe zatvorena su i zaključana, da ono što je unutra nemože izići van. Vrata su bila velika i napravljena od čelika. Ne bi ih znao bolje opisat, jer u tom mraku ste kao slijepi. Ali najgore od svega u ovoj tamnici obavijenoj tamom je tišina. Mrzim je, ne mogu je više podnijeti. Svaki zvuk u ovoj prostoriji kao da je mrtav, ne postoji. Možda sam oglušio ? Počeo sam se smijat na glas. Čuo sam svoj smijeh. Dobro, znači da još uvijek nisam gluh. Hahaha, a ja mislio da jesam. Odjednom se otvorio mali otvor na vratima, očekivao sam da će malo svijetla proć kroz taj otvor, ali nije.
Čuvar je samo gurnuo hranu i to je to, niti riječi nije rekao. Maca mu popala jezik haha. Kad je tanjur pao na pod, začuo se maleni zvukić koji je probao razbit tišinu ali trenutak kasnije tišina je ubila njega. Jadan. Približio sam se tanjuru i uzeo hranu u ruke. Namjerno sam glasno mljackao iako su me kući učili da to nije pristojno. Hihi začuo sam sebe kao mljackam, više nije bilo one grozne tišine. Jelo je bilo posebno ukusno i to zbog toga što je ubilo tišini, ustvari ja sam je ubio svojim mljackanjem. HAHAHA UBIO SAM TIŠINU !!! Tako sam ubio sam tišini i slavio radi toga, ali ubrzo je čuvar zagrmio da treba biti tišina u ovoj groznoj rupi. Malo sam se smirio i nastavio jesti. Još uvijek sam mljackao, ali ovaj put po tiho da me debeli čuvar ne čuje, ali ipak jako da tišina ponovno ne prevlada u ovom paklu. Možda sam mrtav ili samo spavam. Tresnuo sam se po licu, a kako sam se tresnuo taj zvuk je ponovno razbio tišinu na trenutak. Zaključio sam da nisam mrtav i da ne spavam, kvragu.
Odjednom sam se sjetio kako je moja majka pjevala one uspavanke prije spavanja. Ah imala je tako divan glas, šteta što sad trune u grobu. Hahaha. Tako joj i treba, ma ne samo njoj već svima ! Svi su zaslužili ono što sam im priredio, hihi. Haha nema više tišine !!! JUPI !!! HAHAHAHAHAHAHA GDJE SI TIŠINO ??? VIDIŠ NEMA TE !!! OTJERAO SAM TE SVOJIM DERANJEM !!! HIHIHI !!! “, nastavio se histerično smijat Zarobljenik, a teška vrata naglo se otvore, a na vratima se pojavi ogroman stražar koji se laganim ali prijetećim korakom približavao Zarobljeniku.
„ Misliš začepit već jednom ?“, zagrmi Stražar, a zarobljenik se nastavio histerično smijati u stražarevu facu. „ Hihi, razbili ste tišinu ! HAHAHA ! Razbili smo tišinu !!! “, dobacivao je zarobljenik koji se nije mogao prestati smijati. Stražar ga je gledao mrkim pogledom, te uzme bič i skine Zarobljenikovu košulju. „ Voliš glazbu ? “, upita ga Stražar ali nije dobio odgovora jer se zarobljenik histerično smijao, te nastavi, „ Onda češ uživat u ovome! “, i udari bičem po leđima luđaka. Na svaki udarac biča zarobljenik nije znao ako se smije ili plače. Vjerovao je da plače od sreće, jer dok je bio bičevan i dalje se histerično smijao i tjerao tišinu. Ipak bol ga je prevladala, te se srušio na pod plačući, ali tiho da ga se ne čuje. Stražar je izišao iz mračne odaje, a zatvorenik je nastavio ležat na podu, tiho jecajući i cuclajući svoj prst. Sobom je ponovno zavladao zastrašujući muk koji je ulijevao strah u zatvorenika koji se povukao u kut sobe i tamo nastavio plakat. „ ODLAZI !“, vikao je i rukom maha po zraku pokušavajući otjerat tišinu.
Tišina nije odgovarala ni odlazila, svaki put kad bi se zaderao i otjerao ona se ponovno vraćala. Zatvorenik je tiho plakao u kutu i molio tišinu da otiđe, ali tišina se vraćala i nastavila mu se izrugivati. „ Nemoj mi se rugat... “, molio ju je, a Tišina je ignorirala jadnika. Odjednom se zatvorenik digne s poda i počne vikati na sav glas da bi otjerao muk. S druge strane vratiju je zagrmio prodoran glas Stražara. „Misliš li ti prestat ? UMUKNI VEĆ JEDNOM !! “, zagrmi čuvar, a zatvorenik mu nabaci , „Neželim niti neću !! Neću dopustit tišini da vlada u ovoj ćeliji !!! HAHAHAHA !“, počne se smijat i derati takvom jačinom da je cijela prostorija odzvanjala njegovim histeričnim smijehom.
Napokon se malo smirio, da uzme daha a onda je pokušao oponašat Beethovenove simfonije. Ćelijom je odzvanjalo luđakovo pokušavanje imitiranje Beethovenovih simfonija. HAHA TIŠINE VIŠE NEMA !!! OTIŠLA JE !!! POBJEGLA JE !!! HAHAHA !!! “, derao se i skakutao po ćeliji slaveći svoj trijumf nad tišinom. „Hahaha, tralalala !! Tišine više nema ! Hahaha, tralalala !! HURA !! HIP-HIP- HURA !! “, vikao je te je počeo skakat i nogama svom silom udarat u pod. Svaki put kad bi udario pod, bi proizveo neki čudni zvuk koji ga je jako veselio te je počeo sve jače i brže skakat. „Hihihi, baš je zabavan ovaj zvuk, hihihi !“, te ponovno skoči i udari nogama u pod.
Odjednom se vrata ćelije otvori, a na njima se pojave trojica čuvara, a jedan od njih je nosio luđačku košulju. Kad ih je zatvorenik spazio, obradovao se i u znak obradovanja doskočio je do njih pjevušeci neke gluposti tipa ,“ Svi smo mi smo !“. Čuvari su gledali luđaka i smijali se njegovom ponašanju i pokušaju da potjera tišinu. „ U životu nisam vidio ovakav slučaj. “, reče jedan, a ostala dva klimnu glavu u znak da i oni to prvi put vide. Stražar koji je nosio luđačku košulju uđe u tamnici i krene prema zatvoreniku. Kad je kročio u nju okrenuo se prema ostalim stražarima i uzdahnuo. “Bez brige ako te napadne, umirit ćemo ga.“, reče stražar, koji je prije izbičevao luđaka,i pokaže drugom stražaru bič u ruci. Nato stražar se ponovno okrene prema zatvoreniku koji ga je gledao svojim buljavim očima i pozivao ga da razbiju tišinu.
„ Smiri se malo, može ? Evo samo da ti obučemo ovo i onda možeš tjerat tišinu koliko želiš. “, reče stražar zatvoreniku. Zatvorenik nije znao što to stražar nosi pa se polako udaljavao od njega. „ Bez brige, neću ti ništa. Ajde dođi ovdje. Ova košulja će ti pomoć da otjeraš tišinu. “, pokušao je Stražar nagovoriti zatvorenika čije su buljave oči planule nekim čudnim svijetlom kad je stražar spomenuo da će mu košulja pomoć u razbijanje tišine. „ Super ! Super ! “, počeo se derat i skakutat prema luđaćkoj košulji u stražarevim rukama. „Ajde sad se malo smiri pa ćemo ti je odjenuti.“ reče stražar, a luđak se smiri te dopusti da mu obuče košulju. Kad mu je obukao stražar se okrenuo i hitrim korakom izišao iz tamnice, gdje su ga čekali kolege stražati te mu čestitali na obavljenom poslu. Čelična vrata zatvora su se zatvorila, a zarobljenik je ostao ponovno sam u mraku i tišini.
„NEEEEE !!! NE PONOVNO !! Opet je došla tišina !! NEEEE !!! PREVARILI SU ME !!! IZDAJICE !!! PROKLETNICI !!“, derao se zatvorenik na stražare kad je shvatio da su ga prevarili u vezi luđaćke košulje. „ ONA NE UBIJA TIŠINU !! ONA JE U SLUŽBI TIŠINE !! POKUŠAVA ME SPUTAT DA NE RAZBIJEM TIŠINU, ALI NJE USPIJEVA !!! HAHAHAHA !! “, derao se zatvorenik iz svega glasa. Stražar koji je stražario ispred vratiju, pokušao je ignorirati luđakovo ponašanje. Nije znao zašto su mu uopće stavili luđačku košulju, kad to ništa ne pomaže. Nemogavši više ignorirat to ponašanje jer ga je to počelo previše živcirati, uzeo je svoj bič te otvorio vrata i ušao u tamnicu. Luđak je još uvijek skakutao po sobi derući se protiv tišine, no čim je spazio čuvara naglo se umiri te sjedne na pod. Neko je vrijeme mirno sjedio i promatrao čuvara, a kad je stražar spazio da se umirio okrenuo se i otišao prema vratima da izađe van. Čim je došao do vratiju, zatvorenik se počne smijati onim svojim živcirajućim histeričnim smijehom.
Stražar se ljutito okrene a oči mu zaplamte. Digne svoj bič te udari njime zatvorenika po licu. Zatvorenik je glasno jauknuo na što se Čuvar samo nasmije te počne bičevati jadnika takvom okrutnošću. Leđa luđaka bila su krvava od svih tih udaraca bičeva, ali to nije zaustavljalo čuvara da ga nauči još malo pameti. Zatvorenik je na svaki bičev udarac glasno jauknuo takvom silinom da su ćelija i prostorija ispred ćelije odzvanjala patnjom tog jadnika. Nitko nije dolazazio da ga spasi od tih muka, bio je prepušten samom sebi. Nakon šta se čuvar umorio od tog silnog bičevanja, pljunuo je zatvorenika te otišao iz sobe. Kad je došao na vrata, okrenuo se prema jadniku koji je ležao na podu mrtvo isprebijan i plakao, te mu dobacio: „ Kunem ti se ako samo još jednom pisneš, tišina će zauvijek zavladat ovom prostorijom !“, okrene se i otiđe iz sobe, a tišina i mrak ponovno zavladaju njom.
Jadnik je tiho plakao na podu. Njegovo se tijelo treslo od straha stražara i tišine. Vidio je kako ga gleda i smije mu se u lice. Smijala se nečujno, podrugljivo kako bi još više ljutila jadnika koji ju je probao ignorirati, ali nije mogao. Svaki put kad bi se okrenuo, ona bi se stvorila ispred njegovih očiju s istim onim groznim smijehom. „ Odlazi, molim te ... “, uzaludno ju je molio. “ Molim vas pomognite mi da je se riješim. “, molio je jadnik zvukove da predvladaju nad tom groznim mukom.“. „ Evo ja ću ti pomoć !“, usklikne jedan zvuk iz kuta u ćeliji.
Zarobljenik se okrene prema kutu i vidi jednog klokana. Bio je to čudan klokan jer je bio ružičast, a imao je i dugu zelenu kosu. „ Ko si ti ? “, upita ga zatvorenik, a klokan doskakuta do njega i reče ,“ Ja sam Skviki, klokan Skviki ! “. Luđak je samo čudom gledao u tog klokana koji je skakutao po ćeliji. „Ti ne postojiš !“ reče zarobljenik, a klokan se zaustavi i pogleda jadnika te se počne smijat demonskim smijehom. Luđak se digne s poda i počne vikat na klokana ,“Ti ne postojiš ! TI NE POSTOJIŠ !!“, zadere se na njega. Klokan se prestane smijat te počne skakutat ćelijom. „ Ja postojim ! JA postojim ! Hahaha ! Ja postojim ! Hihihi !“, vikao je klokan dječjim glasom, tako podbadujući jadnog luđaka koji se razljutio te počeo hvatat klokana po ćeliji. Svaki put kad bi mu se približio nije ga moga uhvatit zbog luđačke košulje. „Baaaaa !!! Ne možeš me uhvatit ! Nesposoban si ! Baaaa !!“, rugao mu se Skviki, ali to nije zaustavljalo luđaka u naumu da ga hvata po sobi.
Nestalo mu je snage da dalje trči za klokanom pa se zaustavio usrd sobe. Klokan je i dalje nastavio trčat oko luđaka rugajući mu se. „DOSTA !! DOSTA !! PRESTANI !!“, počeo se derat jadnik na klokana. Klokan se nije obazirao te je počeo se još više izrugivati luđaku. Odjednom klokan nestane, a vrata ćelije se naglo otvore i na njihovom pragu se pojavi onaj ogromni stražar.
„Ti baš ne možeš shvatit, zar ne ?“, upitao je stražar jadnika. „Ma ja bi šutio, ali klokan me je ljutio i rugao mi se.“, odgovori drhtajućim glasom, a na odgovor stražar se glasno nasmije. „Znači klokan te posjetio ?“, upita ponovno stražar smijući se, a zatvorenik mu potvrdno klimne glavom i odgovori : “ Da, i imao je ime. Zvao se Skviki ! “. Na to se stražar još jače počne smijati, a luđak ga je gledao s prezirom u očima. Stražar se prestao smijati kad je vidio kako ga gleda te mu reče, “ Mislio sam ti odrezat jezik, ali mi te je žao, pa cu učiniti nešto drugo.“. Stražar uzme uže i krene prema jadniku koji je počeo bježat po prostoriji.
Stražar se smijao kako se zatvorenik pokušavao sakrit od njega. Luđak se slučajno spotakne i padne na pod, a stražar ga uhvati te mu zaveže usta. Jadniku su navrle suza na oči jer više nije mogao pričat jer je znao kad njegov mučitelj otiđe da će muk zavladat ćelijom. Nakon što mu je začepio usta, stražar je otišao iz sobe grohotno se smijući.
Zatvorenik je pokušavao progovorit, ali usta su mu bila zavezana i začepljena te nije mogao govorit ni mumljat, da barem u sobi vlada nekakvi mali zvukovi, da grozan muk ponovno ne zavlada sobom. Zatvorenik se srušio na pod i sklopio oči, a sobom je ponovno zavladala tišina. „ Ne, ne, ne opet ... “, mislio je u sebi, “ ... molim te tišino otiđi odavdje, prestani mi se rugat ! Znam da sam bio loš čovijek, ali molim te poštedi me“, molio je u sebi tišinu, koja se samo bešćujno smijala jadniku. Odjednom je začuo u sobi kako lupetaju tisuću krila.
Otvorio je oči i vidio tisuću malenih leptirića koji su svijetlili plavom i zelenom bojom. Zatvorenik se dignuo s poda i počeo se smijat u sebi, jer je bio radostan šta ima goste u ćeliji. Leptirići su počeli okruživati zatvorenika koji ih je počeo gledat prestrašenim očima jer se bojao da mu ne naude. Leptirići mu nisu naudili već su samo letjeli oko njega. Luđak je počeo osjećat nekakvu sreću u sebi radi toga. Valjda jer nema više tišine i mraka u ovoj prostoriji. Odjednom ga leptirići prestanu okruživat i otiđu prema vratima gdje se zaustave. Više se nije čulo njihovo lupetanje krilima, već se samo vidjelo njihova svijetlost. Zatvorenik je poovno počeo ludit jer je muk zavladao sobom. Htio se razderat na leptiriće, ali nije mogao. Odjednom su leptirići nestali a snjima i svijetlo.
Zarobljeniku su ponovno počele padat suze niz lice, jer je nestalo ono što je najviše želio, zvuk i svijetlo. Razjaren nestankom toga, glavom se zaletio u čelična vrata ćelije. Kad je udario glavom u vrata, začuo se jaki i tupi zvuk koji je stvarao jeku u prostoriji. Rasveseljen time što je stvorio zvuk koji je razbio tišinu te neko vrijeme vladao prostorijom, zatvorenik se ponovno zaleti u vrata i ponovno udari glavom u njih. Jeka udarca glavom u vrata ponovno prevlada sobom, ali ovaj put je trajala više što je posebno obradovalo zatvorenika koji je sve jače i jače udarao glavom u teška čelična vrata. Jeka je napokon istjerala tišinu iz sobe. Zatvorenik je zbog toga počeo plakat od sreće, te je još jače i brže počeo udarat glavom u teška vrata tako da jeka ne nestane. Odjednom zatvorenik se sruši na pod mrtav, a jeke nestane te tišina ponovno zavlada prostorijom, potiho rugajući se jadniku i njegovom uzaludnom borbom protiv nje.
Početna stranica 
